Zašto volim da mirišem na dim logorske vatre

Svi koji su bar jednu noć proveli na kampovanju znaju da je logorska vatra neizbežan deo čitave avanture. Kada noć padne na šatore i zvezde osvetle nebo kao srebrne perle, a hladan vetar počne da se uvlači među grane drveća, izviđači se okupljaju oko logorske vatre koja lagano pucketa... bla bla bla bla... No, dosta sa sterotipima.

Možda ova slika deluje idlično, neki bi čak rekli i romantično, no realnost zapravo deluje malo drugačije. Pre svega, da bi uopšte zapalio logorsku vatru moraš dobrih sat vremena da sakupljaš drva po šumi, bodeš se na trnje, žariš na koprive i fino se oznojiš dok sve to isečeš i spremiš za potpalu.

Zatim, moraš da napraviš vatrište koje je dovoljno bezbedno, što podrazumeva kopanje rupe u zemlji i dovlačenje ogromnog kamenja kako bi se ta ista rupa ogradila. Kad si sve to dovukao i iskopao moraš napraviti vatrište, što podrazumeva slaganje drveta jedno preko drugog tako da ima dovoljno kiseonika kako bi vatra gorela. Na kraju, kad konačno dođe do toga da je treba zapaliti, moraš dobrano da se nadimiš, ležiš na zemlji i duvaš u pamen kako bi se raspalio ili mašeš novinom ili šatorskim krilom kako bi raspirio plamen. Stara poslovica kaže: „ Ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne ogreja", ali zašto zapravo to radimo? Zašto i pored sveg napora koji to iziskuje i svog dima koji moraš progutati, mi i dalje uživamo u tome?

E, pa ovako. Za nas izviđače vatra predstavlja mnogo više od ispunjavanja sterotipa da svako kampovanje mora imati vatru. Dok sakupljamo drvo za vatru i kopamo rupu mi zapravo učimo da sarađujemo jedni sa drugima, da delimo poslove i da budemo tim. Učimo da ukoliko nas ima više možemo lako preneti i najteži balvan. A kada nam se kosa i jakne umirišu na dim, to za nas znači mnogo više od činjenice da smo sedeli pored vatre. Za nas to znači da smo proveli veče sa svojom porodicom i da smo iskusniji za jedan dan života u prirodi. To znači da smo u šumi, da je iza nas samo drveće, a iznad nas samo nebo što daje osećaj neverovatne slobode. Miris dima znači i da smo možda cele večeri sedeli pored slatkog izviđača koji svira gitaru i čekali da nama posveti pesmu i dobaci koji pogled. On može da znači i da smo čitave večeri kroz plamen gledali planinku sa druge strane vatre i da nam je bila nestvarno lepa dok joj je senka plamena treperila po licu. Taj miris znači i da smo možda zaspali na zemlji posle napornog dana sa glavom u krilu prijatelja pored sebe. Miris dima znači i da smo večerali kobasice pečene na žaru, na grančici koj smo smo sami pronašli i zaoštrili i da nam je to delovalo kako najukusniji obrok na svetu. Dim znači i da smo možda čitavu noć proveli budni osluškujući zvuk ćuka i noćnih životinja, dok smo čuvali usnuli tabor. Taj miris znači da smo se te večeri sigurno mnogo smejali prepričavajući doživljaje i da smo sigurno smislili neku novu podvalu kojom ćemo nasamariti nekog od brđana.

Eto zato je za nas miris dima najdragoceniji miris i zato, kada posle kampa dođemo kući, a roditelji nam kažu da nam sve stvari smrde na dim, mi se samo osmehnemo u stilu „ti to nećeš razummeti". I zato nas je baš briga kad se neko namršti dok porlazi pored nas. Mi znamo šta taj miris znači i podrazumeva i nosimo ga ponosno poput najskupocenijeg parfema. A on možda to zaista i jeste. Parfem koji miriše na slobodu, prirodu, ljubav, prijateljstvo, parfem koji miriše na hrabrost, smeh i avanturu. Parfem koji znači da smo odbarali svoj način života, a da su taj način života IZVIĐAČI!

Pokahontas