Predsednici (starešine) Saveza
Uspeh rada izviđačke organizacije u periodima nastanka, razvoja i bitisanja zavisio je u velikoj meri od ativnosti njenog rukovostva, na čijem čelu je bio predsednik (starešina).
Postoji mnoštvo faza u životu i razvoju izviđačkog pokreta u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Najznačajnije su:
1. od osnivanja 1911. do početka Prvog svetskog rata 1914. godine;
2. od obnavljanja rada organizacije 1917. u Grčkoj do završetka Prvog svetskog rata;
3. od osnivanja Beogradskog, Tuzlanskog, Ogulinskog i drugih stegova (odreda) 1920. do početka Drugog svetskog rata 1941. godine;
4. od obnavljanja rada 1951. do danas.
U prvoj i trećoj fazi rada, najznačajniju ulogu u rukovođenju organizacijom je imao Dr Miloš Đ. Popović. U drugoj fazi on je imao veoma značajnu ulogu ali je njegov prevashodni zadatak bio lečenje ranjenih boraca.
U četvrtoj fazi na čelu Saveza izviđača Srbije bilo je 17 predsednika (starešina) uključujuči i aktuelnog. U pojedinim periodima rukovođenje su preuzimali zamenici predsednika ili članovi rukovodstva. Od 17 predsednika 2 su bili generali i narodni heroji, 5 ekonomista, 1 učitelj, 1 filolog, 2 pravnika, 1 inženjer, 1 oficir i 4 pedagoga.
U Savezu izviđača Jugoslavije od osnivanja 1953. do prestanka sa radom 2006. godine bilo je 19 predsednika. Među njima je bilo 1 general i narodni heroj, 1 lekar, 4 doktora nauka i profesora univerziteta, 1 filozof, 2 pedagoga, 1 pravnik, 1 filolog, 5 ekonomista, 2 novinara i 1 inženjer. Nenad Stanković, Vladan Janović, Bajram Selimi i Velimir Milošević su bili prvi ljudi Saveza izviđača Srbije i Saveza izviđača Jugoslavije.
Najduže su se na dužnosti predsednika Saveza zadržali Pavle Jakšić i Gajo Vojvodić po jedanaest godina, Sergej Krajger i Ratko Vujovič Čoče po osam godina.
Društvene mreže
